Wu Shu i/ili Kung Fu!?

Čim se pomenu kineske borilačke veštine većina odmah pomisli na Kung Fu i neizbežnog i legendarnog Brus Lija, mada se u poslednje vreme često čuje i termin Wu Shu. Na samom početku pojasniću ukratko ova dva termina.

Kung Fu  je izvan Kine uobičajen naziv za borilačke veštine nastale na području NR Kine. Ovaj naziv pojavio se na zapadu krajem šezdesetih godina prošlog veka i izvan Kine je prihvaćen kao sinonim za kineske borilačke veštine. Sam naziv nema direktne veze sa borilačkim veštinama i u prevodu znači: Gong (功) – vrlina, vrednost, dostignuće i Fu(夫) – čovek.

Wu Shu je daleko tačniji i na području NR Kine daleko razumljiviji naziv za kineske borilačke veštine. Ove dve reči na kineskom znače: Wu - ratni, vojnički, borbeni i Shu - metod, tehnika, veština, tako da se Wu Shu u slobodnom prevodu može shvatiti kao borilačka veština. Danas se sve više prihvata ovaj naziv, iako nekada nije potpuno jasno da li se odnosi na sve kineske borilačke veštine ili samo na tzv. moderni Wu Shu.

Trenutno, iako se vidi da oba naziva označavaju kineske borilačke veštine, često se pod Kung Fu-om smatraju tradicionalne kineske borilačke veštine, a pod Wu Shu-om moderne.

Wu Shu – Kung Fu danas

Kineske borilačke veštine su dugo vremena bile strogo skrivane unutar NR Kine i često podučavane samo u okviru porodica ili pak prenošene izabranim pojedincima. Zbog toga se do skora veoma malo znalo o Kung Fu-u, a ova borilačka veština je čak i danas obavijena velom tajne. Baš zbog ovakvog pristupa, mnoge takoreći novije borilačke veštine ili neke čak nastale iz pojedinih stilova Kung Fu-a (npr. karate) daleko su popularnije i rasprostranjenije po svetu.

Prvi značajan pomak u popularizaciji Kung Fu-a nesumljivo je uticaj Brus Lija i njegovih filmova tokom 60-tih godina prošlog veka. Iako u njima nije prikazan Kung Fu u pravom smislu te reči, kineske borilačke veštine su odjednom iskočile u prvi plan. Veliki značaj Brus Lija u popularizaciji Kung Fu-a je i to što je on među prvima odstupio od tradicije i počeo da podučava i strance prenoseći im svoja znanja iz Kung Fu-a.

Otvaranjem NR Kine ka ostatku sveta i Wu Shu počinje da se širi i postaje sve popularniji širom planete. Činjenica da je namenjen fizički slabijima (tj. ljudima azijatske konstitucije) donosi mu posebnu popularnost kod dece i žena kao efikasan metod samoodbrane.Demonstracije Shaolin-skih monaha izazivaju divljenje i poštovanje među poklonicima borilačkih veština.

U cilju još veće popularizacije Wu Shu-a, NR Kina stvara moderni Wu Shu i svodi ga na tri velike grupe:

Ovakvim potezom omogućen je jedinstven sistem takmičenja (standardizovanje pravila takmičenja), ujednačavanje sistema zvanja i polaganja, što je između ostalog doprinelo i tome da se Wu Shu po prvi put uvrsti medju olimpijske sportove na Olimpijadi u Pekingu 2008. godine.

Nažalost, težnja ka popularizaciji dovela je u neravnopravan položaj mnoge stilove Wu Shu-a (većinu njih) koji nisu mogli da se uklope u gore navedenu podelu i propisana pravila, i na taj način dovela do stvaranja velike podgrupe koja bi se mogla nazvati tradicionalni Kung Fu - Wu Shu. Mnogi smatraju da su stilovi iz ove grupe pravi predstavnici originalnih kineskih veština tj. Kung Fu-a, jer su ostali dosledni svom sistemu treninga. Neki od poznatijih stilova iz ove grupe su: Hong Quan (Hung Gar), Wing Chun, Nan Quan (tradicionalna škola), Qin Na, Tang Lang, Ba Kua, Beli Ždral, Choy Li Fut, razne Shaolin škole i stilovi, kao i na stotine drugih stilova i podstilova nastalih širom Kine.

Takodje, postavlja se pitanje ima li smisla Wu Shu, kao borilačku veštinu u pravom smislu te reči, provoditi u sportske domene i time je na neki način komercijalizovati. U svakom slučaju, kineske borilačke veštine polako počinju da zauzimaju svoje mesto u svetu borilačkih veština i svakim danom postaju sve popularnije.